STAMBOLICEVO POSLEDNJE PISMO MILOSEVICU

Pismo je pisano u periodu mart-april 1991. godine, cetiri i po godine posle Osme sednice, neposredno posle dogadjaja 9. marta i neposredno pre nastupajuceg ratnog vihora.

“Izolovao si me od svih i svega, racunajuci i na moje, tebi dobro poznate ljudske osobine. U tri i po godine zgusnuo si i isprobao sve najcrnje i najgore iz onog vremena na koje se, inace, na recima, rado i silovito obrusavas. Varao si ili unistavao ljude, organizacije, pokrete, drzavu... Prevareni i unisteni postaju tvoje ukleto ogledalo.

Pritiskao me je, takodje, u azilu cutanja, osecaj odgovornosti sto sam te sam doveo do pred sama svoja ledja, a u njih si dugo gledao. Samo je trebalo da ti i noz dam. A i njega sam ti dao. Ti ni casa nisi casio. Ponovio si, ne samo u ovoj stvari, losu stranu srpske istorije, misleci, mozda potcenjivacki, da mi Srbi druge istorije i nemamo. Ponekad mi se cini da ti Srbiju i razumes i volis samo s njene tamne strane .  U tvojim novinama, Slobodane Milosevicu ,  ubrzo posle Osme sednice, procitah 'da mi i seme u korenu treba satrti'! Osecas li, bar danas, svu tezinu takve 'politicke kampanje', koju si birokratski otmeno nazvao 'diferencijacijom'? Tada sam te, kada su te zle reci i zli nalozi odlazili na javnu scenu, poslednji put telefonom pozvao. U besu, a valjda i strahu, vise ne znam sta sam ti u slusalicu izgrmeo. Znam da si u svoju odbranu jedino govorio da to rade drugi i da je stampa slobodna. I znam da ni u dalekim naznakama nisi pomenuo mogucnost da se lazi mogu demantovati, a zle reci i zli nalozi nazvati pravim imenom .  Pa, sta me je onda navelo da ti se bas sada obratim? Krv! Opet smrt! Krv je pala na beogradskim ulicama, Slobodane Milosevicu, da se vise nikada i nicim ne opere. Pala je 9. marta u casu kada ovo pismo zapocinjem... Dosta nam je tvoje antisrpske politike! Ti ne znas, Slobodane Milosevicu, ni ko su Srbi, ni sta je Srbija! Zato, Slobodane Milosevicu, otidji. Povuci se sam, samovoljno, kao sto si i sve drugo cinio! Tvoja ostavka ce biti prihvacena kao cin coveka koji je, na kraju, ipak shvatio svoju pravu sansu. Duboka zahvalnost naroda na ostavci spasce te socijalnog i moralnog linca, kakvom ste ti i tvoji pazevi izlozili svoje prethodnike. Drama je velika i kada je junak mali, velicinu drame ne odredjuje velicina junaka. Odigraj, Slobodane Milosevicu, i poslednji cin!  

 I kad podneses ostavku, sto bi brzo morao da ucinis, ljudi ce sumnjati u nju, plasice se da se ne preobrati u neki novi pakleni nalog, naviknuti da svaka tvoja rec od danas vec sutra ne znaci nista ili znaci nesto drugo. Jedino neopozivom ostavkom mozes uveriti svoje sugradjane i citav svet da nisi zeleo da od Kosova stvoris balkanski aparthejd, od Jugoslavije rusevinu, a od Srbije napustenu mucenicu. Iskoristi priliku da vlast bar vratis regularno .  Povlaceci se bez odstupnice, odlazeci zauvek, vratices se, mozda, onome Slobodanu Milosevicu, od koga se nece plasiti niko sem tebe... Ne znam sta si sve hteo sem gole vlasti, ali sam oduvek znao da to sto ti hoces Srbija, kad je slobodna i svoja, nece.”